Utorak, Septembar 25, 2007

STARAC DIMITRIJE

”STARAC DIMITRIJE”

Slepac na belom konju približava se mahnitom brzinom. To je vitez barona Rudenbregera. Ester se uplašila grubih povika kojima je jahač uz besomučno mamuzanje terao konja u divlji galop. Šta je toliko bitno, da ta hulja Rudenbreger šalje svog najpouzdanijeg čoveka takvom brzinom ka maloj kolibi koja se sa vrha njegovog zloslutnog dvorca vidi mala i beznačajna, u skupini drugih malih i beznačajnih koliba raštrkanih po obodu pitomog brežuljka uokvirenog sa tri strane tamnom vodom velike reke Dragute ?  Hm, biće da je vrlo poštovanom i poročnom baronu ponovo potrebno da mu Starac Dimitrije ublaži bol koji je lagano proždirao svu unutrašnjost njegovog bića. Bol nastao od noža devojke koju je uzeo na neljudski način, i čije telo, odnosno ono što je od njega ostalo, visi obešeno o lance sa južnog bedema Rudenbregerovog dvorca. Slepac je pažljivo sjahao sa konja koji je dahtao razbacajući penu koja mu je uokviravala gubicu. Mnogi su mislili da mač Slepcu nije porteban, a kad su ga videli na delu, mnogi su rekli da je maču potreban Slepac da bi se u potpunosti iskazao . “ Starče Dimitrije, uzmi svoju torbu i uputi se ka domu našeg gospodara, presvetlog gospodina i gospodara života naše nerođene dece! ”Izrekavši ovu svima nama dobru poznatu formulu, tek tada je Slepac pustio uzde, dopuštajući konju da utoli žeđ.  /Vršeći svoju dužnost, bio je preterano revnostan. I ljudi su ga mrzeli. Nakon njegove smrti, u traganju za materijalnim dobrima, razbesneli dobročinitelji polomili su sav nameštaj u kući, naposletku i samu kuću, ali nigde nisu pronašli ćup sa zlatom ili nešto tome slično. Sutrašnji vetar je dobronamerno uskovitlao razbacane komade hartije i uputio se ka kolibi Starca Dimitrije. “ Ester, Skupljač Poreza umire ”- reče Starac Dimitrije.“ Bog je dobar .”- reče Ester.Kad je sutrašnji vetar ispunjen strahopoštovanjem ubacio nekoliko komada hartije u kolibu, Starac Dimitrije je zaplakao čitajući pesme Skupljača Poreza.  /Uokvireno neporočnim sklonostima , njegovo lice beše oličenje svega dobrog u čoveku. Lep i po svakom nevremenu, uočljiv u svakoj gomili, uvek prisutan više od drugih, njegovoj starosti zavideše svaka mladost.“ Blagoslov Božji na kapu nebesku , milost Božja svakom stvoru .”- reče Starac Dimitrije.Uspinjući se stepeništem, obraslim mahovinom i krivudavim, u iskušenju da dotakne njen lik koji je željno iščekivao na vrhu – mada znao je da je to prikaza, /Krčmar Stevan polako spusti svoju ogromnu telesinu na stolicu sa šest nogu, upinjući se da pritom ispije i ono nekoliko preostalih gutljaja vina iz vrča sa dve zmijske glave. Dan beše dug, on beše toliko star i dovoljno pametan da se raduje dugim danima, strepeći od kratkih .“ Nije ti otac tek tako poklonio vrč sa dve zmijske glave – jednu za lek , drugu za bolest.”- reče kroz prasak razbijanja vrča koji beše u njegovoj porodici još od onog vremena, reče i zaplaka . /Sa nožem u ruci, kroz tamu i svetlost neraskidivo spojene u senci, hodajući pravo, bez straha u tišini usnulog grada, ubica se približavao svojoj žrtvi. /A tamo u daljini, ničeg nije bilo. Gledao je, tražio, nadao se, pitao, tragao, penjao se, dok je bio mlađi, na najviše vrhove, zalazio u najdublje klance, obilazio druge umne ljude, pratio svoju senku, išao sledeći tokove reka, pratio jata ptica što nikada nisu sletala, na kraju i zaplakao – ali tamo u daljini ničeg nije bilo. /Beše ona željna muškog dodira, ali tamo u daljini nikog nije bilo. / Kamenje je pevalo svoju pesmu, mirisi su teško padali, i svetlost beše bolna, rane širom otvorene, zli dusi plesali su. Podižući ruku imao je osećaj kao da podiže ceo svet, svaki gutljaj vazduha koji je ispijao beše davljenje – umirao je. /Ubica se sasvim približio svom cilju. U njegovoj ruci više nije bilo noža. Uokviren prozorskim oknom, prizor ogromne telesine krčmara Stefana kako visi obešeno o glavnu potpornu gredu što držala je sav teret krovne konstrukcije, delio se na četiri groteskna dela. Psi su lajali, Mesec se smejao, onaj koji nije ubio plakao je. Neispunjena osveta palog anđela. /U svetu su vladali prirodni zakoni, u toj odaji vladao je pogled barona Rudenbregera. U svakom mračnom uglu ogromne prostorije crni sluga, čovek – senka, čekao je samo mig. Uglova beše šesnaest. U središtu odaje ogromni  ležaj, na njemu, teško je disao oblasni gospodar života i smrti. Starac Dimitrije je znao da ne postoji gospodar smrti. Obilazeći trnje koje je izbijalo iz pukotina kamenog poda, približavao se. Šesnaest ljudi držalo je visoko podignuta koplja sa otrovnim vrhom.“ Prokleta bila krčmareva kćerka !”- teškom mukom reče jedno zlo koje je umiralo. /Širokim prostranstvima ljudske duše pokorio se usnuli svet. Sve nedaće, nesreće i boli, behu utonule u san. Slepac nije umeo, nije hteo. On razaznaje  svetlost i tamu kakvi jesu. Uvek zajedno. Koliko je već vremena proteklo od kada služi čoveka kojeg mrzi? Ipak, taj je čovek spasio njemu život – ali to beše prošlost. Slepac nije voleo razmišljati o prošlosti. Dat mu je nov život – no taj život ne beše njegov. /Okružen sa četiri zida, bez krova nad glavom, sanjajući, divlji stvor tragao je za hranom. Daleko od postojbine, iza jednog od zidova, ogromna životinja, budno je pazila na san svog gospodara. Iza drugog zida podrhtavala je suluda silueta grada. Jedan deo cirkusa sudbine dolazi u grad da ga delimično spasi. /Na ulazu u grad, koji beše i izlaz, kamen koji govori, pevao je : puknuti kamen podrhtava dok ljudska noga gazi u smislu nestajanja velike mačke gospodare teritorijom misli se pažljivo osvrću tražeći gospodara to je istina reče sudija zakon nije zapisan ...Samo posvećeni mogli su čuti kamenje koje govori, samo jaki mogli su podneti. Starac Dimitrije ispio je malo vina i nastavio svojim putem . /Sunce se, naravno, pojavilo. Divlji stvor, mali čovek, krenuo je. Zvončići su lepetali, zastavice lepršale, sav obučen u šareno i u tkaninu, gledao je kako mu se smeju. Ne ljudi, već robovi. Ogromna životinja gazila je. Sudbina je danas loše volje. /Nejasni prelivi utiskivali su osmeh na lice princeze. Njena kristalna maska varala je sve sem Starca Dimitrija. Njega je varala na poseban način. Veselo odmahnuvši rukom napućila je usne i nasmejala se. Sledećeg trenutka je otišla. Starac Dimitrije je zaljubljen u princezu koja uvek odlazi. Odlazi i pre nego što će doći. Iza sebe ostavlja neku prazninu koja se ničim ne može ispuniti. Što duže postoji, na OVOM svetu sve je više praznina koje se ničim ne mogu ispuniti. Možda ona i nije sa ovog sveta ? Gleda je i želi je, ali ona je nedostupna. Njeni pokreti su blagi ...kao da je željna muških dodira. /Smeh je zamro, zamrzao se na usnama, kad je divlji stvor, mali čovek, progovorio. Ljudi su prilazili. Prilazili. Da, ljudi su prilazili. Sedeći na ogromnoj životinji, gledajući nigde i u nikog određeno, divlji stvor, mali čovek, govorio je. Ljudi su slušali. Slušali. Da, ljudi su slušali.“ Ovo je ništa, ne znači ništa, ne nudi spasenje, govori, ne vodi nigde, ne priča priču, ne zahteva, ne ujeda, ne grize, ne boli, ne ostavlja ožiljke, ne traži pomirenje, ne želi uspeh, ništa nije kao što ono jest . I mi koji jesmo nismo ono što bi trebali biti.Tragači nismo, no oni koji slede, stvaraoci nismo, no oni koji ponavljaju. Gle, i ptica hrabrosti ima, i leti. Ovo ipak može biti priča. Priča o ponavljanju. Reci bilo koju reč, deset puta uzastopce i videćeš da je smešna, glupa ...smešna i glupa u svom ponavljaju. Reč čovek, recimo. Samo reč Bog nije niti smešna  niti glupa, i ponavljanje ne umanjuje njenu lepotu. Miruj čoveče i oslušni zvuke u sebi, čuj telo kako živi, u tebi je mnogo glasova koji umiru, oslušni ih i ponovi. Uspravi se porazu koji si pobeda, ime ti je čovek !” /Čudni su putevi. Svi.   /Starac Dimitrije umio se u vreme kada vode nisu bile čiste. Nikad nije brisao ruke. Čekao je. Kraj potoka svi prolaze. I vreme, i ptice, i ljudi koje traži. Poruku Vođi družine ostavio je još pre dva rađanja sunca u šupljem stablu Velikog Drveta. Zimi, družina je lovila medvede i vukove u planinama. Leti, lovili su vinovnike i uzročnike nesreće među ljudima. Bili su to pravednici, kako su sebe nazivali, koji su se zavetovali da će štititi slabe, nejake, i one koji ne žele da se brane. Nisu imali ni brata ni sestru, ni oca ni majku, imali su jedni druge, i svoj zavet. Znao je Starac Dimitrije da su i oni krenuli božjom stranputicom, putem osvete, ali čudni su putevi. Svi. I Božji su putevi čudni. Živeti u čudu, suđeno je čoveku. Utom se začu glas:“ Snage i zgravlja najčestitijem sinu! ”Vođa je izgledao kao vođa koji će to biti do svoje smrti.“ Smrt tiraninu .” – reče Starc Dimitrije nakon što su zalomili pogaču od brašna I lešnika. /Mnogo je vremena provodio na bedemima dvorca – tvrđave. Njegovo slepilo nije mu smetalo da satima gleda ka severu, gde se nalazila postojbina severnih naroda, njegova domovina. Tih I miran , bez pokreta I bez zvuka, gledao je. Gledao je, iščekujući naređenje. Njegov život nije pripadao samo njemu. Slepac je gledao I razmišljao o vrednostima. Da li je krčmareva kćerka vredela bola, I po svemu sudeći , smrti ?Da li je krčma vrednija od života i od kćerke, pa si je opio i poslao Rudenbregeru, plašljivi krčmaru ? Je li život vredniji od časti? Očinji vid – koliko vredi? Dok je očima gledao, nije sagledavao istine, ali se borio za ono što je mislio da je istina. Sada sagledava istine svim preostalim čulima, ali nema želju da se bori za njih. Jer istina obitava samo u čoveku, sada to zna. Van čoveka ne postoje istine. Uzalud je boriti se protiv istine drugog čoveka? Uzalud je boriti se za istinu drugog čoveka?  /Ožiljci na nebu jasno su ukazivali na pukotine vremena ; zagledan u neprozirnu daljinu, kasno je primetio požar u podnožju planine čijoj zaštiti je poverio svoj život. Tiho pucketanje prešlo je u vatromet zvuka. Video je životinje kako beže, video je i one druge životinje kako dostojanstveno odlaze. Oni koji nisu mogli pobeći, umirali su. Bekstvo je spas, znao je to. Sergej se nasmešio. Teški mirisi uzdizali su se, potom padali. Vatra je odlazila. Ne ostavljajući pustoš za sobom, već prostor za novi život. Neko vreme Sergej je bio nasmešen u nepokretnosti u kojoj ga je vatra zatekla. udobno naslonjen na negostoljubivu stenu, ruku prekrštenih na grudima, stajao je  Sergej čekajući da ugleda znak. Sunce je ustupilo mesto drugom, ali Sergej se nije micao. Orlići u gnezdu bili su uznemireni. velika ptica kružila je budno motreći. Sergej je izvadio poveći komad tvrdog hleba i pokušao prikupiti nekoliko mrvica da da orlićima. Nije uspeo. Bilo je to sve što je poneo u torbici nemarno okačenoj o desno rame.Da, i šaka soli prosuta po unurašnjosti torbice. I dalje je Sergej gledao u neprozirnu daljinu, čekajući da ugleda znak. /Starac Dimitrije okrenuo se naglo, čitavo njegovo telo kao da se probudilo iz višegodišnjeg okrepljujućeg sna, rastao je na očigled svih. Širio se, bujao, cvetao ponesen svojom željom. Ona je prolazila kraj njega bez maske na licu. Veselo odmahnuvši rukom, napućila je usne i nasmejala se. Sledećeg trenutka je otišla. Uvek odlazi. Odlazi i pre nego što će doći.  /Ona je bila mrtva. Ali i nije bila mrtva. Nije znala da li je mrtva. Možda je bol već ubio, a možda je upravo on održava ...u životu? Nije žudela za osvetom. Nije žalila svoje telo, uništeno i pokidano, poniženo ... Nije mrzela svog oca, nije htala biti žrtva i borila se, Oni su ...Zašto !? /Tamo nije bilo ovde. Nikad nije zaboravio. Jer nikad nije ni znao. Ali ON je bio svestan svog neznanja. Čitav svet treperio je. Vrelina je pucketala svojim postojanjem. Seo je u hladovinu jednog drveta šljive, prethodno skupivši nekoliko desetina šljiva, da ih pojede i da bi imao gde da sedne. Šljive su i dalje padale na način na koji se vrlo brzo navikao. Sećao se svog detinjstva, i sve je bilo u redu. Sin Skupljača Poreza vratio se. Visoke škole koje je pohađao nisu ga otuđile od zemlje. Ne ...znanje koje je stekao, niti je zloupotrebljavao niti ga je pogoršalo. Ostao je i bio čovek – sin, čovek – dobar čovek, postao je i biće čovek – pronalazač, čovek – postojani branilac slabijih od glupe obesti jačih . Njegove pronalaske ljudi nisu prihvatali, ne zato što su bili loši, ne zbog bilo kojeg, pa i verskog, fanatizma, ne, ne i ne ...njegove pronalaske ljudi nisu prihvatali jer on je hteo da svakome pripadaju. Gospodari ljudi nisu tako hteli. Zbog toga mu je život bio u opasnosti. Vrelina je omamljivala, njegovim umom ujednačen zvuk padajućih šljiva uspavljivao je. Zaspao je. I usnio san. Mnogo toga pronalazio je sanjajući, i gubio budeći se. Probudio se. / Glavno je da ne smetam nikome. Da ne smetam nikome to je najvažnije. Starac Dimitrije se plašio. Obuzeo ga strah, i on se predao. Strah da je više grešan no pravedan. Sve što mu beše blisko postalo je samo ono što po imenu jeste i ništa više. I ljudi. I ljudi su znali. A ono nedostupno njemu ili više pravednome ili više grešnome svakako nedopušteno, to je u starosti, sada, priznavao. Priznao je i starost, morao je i to. Eto ...osećao je, celim bićem njegovim prožimala ga ta osećajnost /Zapis hroničara: Opkoljen zlom širim znanja u korist ljudima, činim knjigu, reči učiteljevih dom udobni; meni, crvu ništavnome, u dužnost predata obaveza sreće da činim sebe usrećiteljem; pamtiće reči mnoga pokolenja beslovesnih ljudi znanja što stasaju u meni sprečavam bujati jedna je poruka u mnoštvu skrivena dolazi onaj jedan u mnogima koji jeste niti dete nit žena nit muško natkriliće sunašce božje moć dokazana iskazana u uverenju iskoreniće se zlo prestankom zvuka i mirisa biće data znak i senke uskovitlane u želji da pobegnu i haos kroz red rađanja biće jasan razvaliće se nebo u bojama svim nijedna se vrata zatvoriti neće moći što učini on jedan svi slediće što rekne svi poslušaće no samo oni koji saznaju biće spašeni i nema objašnjenja zašto.Jer tako kažem ja, opkoljen zlom u uverenju iskoreniću ga, čuvajući plodove, čekajući… čekajući… /Otpis hroničara:Kako srce kuca, tako senka igra; na grudima mi sveća od zečjeg loja milih čivotinjica što ih dobri duh u moju zamku stavi; i brada mi drhti od traganja za rečima; ležim; moj je mir zatalasala ženska ruka, starost mi je bolna, puna želja i tišine koja grmi i razgrće mirise moga tela; i čekam… čekam… čekam… otrovi što čine telo blagi su usnama mojim; sede vlasi meni niču, seme vremena plodno jeste, u ustima gorak ukus starosti tu je, daleko u daljini prošlost nestaje, a reči zakon reči sada sumnjam trebao bih tako je zapisano ali sam i bez odgovora naravno… / Bio je mrak i ništa se nije videlo. Čak su i senke zamele svoj trag. Bio je mrak i bilo je tiho. Toliko tiho da se nije čulo. Bio je mrak i bilo je vlašno. Ležao je u tami, neznano negde, on, neznano ko, neznano kako. U bešumnom, vlažnom mraku bez senki. Podigao je ruke i nije ih video. Ništa nije video. Zatvorio je oči. I ništa nije video. Bio je mrak i ničeg se nije sećao. Znao. Osećao. Jesam li biće? Ili sam mrak? U tami, gde se nalaze odgovori? Nešto ga je liznulo i otišlo. Šta da radim? Budm li mislio, biću… Ustanem li, gde ću? Samo mrak. I ništa drugo nema ime. U čijoj sam vlasti ? U čemu je tajna? Ne , ne treba da razmišljam. Budem li razmišljao, biću… Treba krenuti na put. Nešto me je liznulo i otišlo. Nešto u mraku. I nije ga uplašilo, jer srce nije brže zakucalo. To je dobro? Ne, ne treba razmišljati, budem li razmišljao, biću… Na put, treba krenuti na put. I krenuo sam, reče sebi. I bi svetlost   

Autor profesiaistoria ( STARAC DIMITRIJE ) :: Komentari (0) :: Permalink :: Trekbekovi (0)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me